Pri­re­dio: Bo­jan Ka­le­zić


„On je či­ta­vog ži­vo­ta imao san – že­lio je da po­sta­ne ne­koˮ, ka­že Pa­o­lo Kar­do­zo. „Svim sr­cem je že­lio da bu­de pro­fe­si­o­nal­ni fud­ba­le­rˮ.
To­kom ovih te­ških ra­nih go­di­na imao je sta­ra­te­lja sa Ma­de­i­re Le­o­ne­la Pon­če­sa, ko­ji ga je pra­tio na tre­nin­ge i u ško­lu. „Ro­nal­do je bio od­lu­čan u sve­mu što je ra­di­oˮ, pri­sje­ća se on. „Htio je da bu­de naj­bo­lji u sve­mu – sto­nom te­ni­su, te­ni­su, bi­li­ja­ru, sto­nom fud­ba­lu, pi­ka­du, atle­ti­ci – htio je da po­bi­je­di sva­kog pro­tiv­ni­ka, da bu­de naj­br­ži. Mo­rao ja da po­bje­đu­je bez ob­zi­ra na to o kom spor­tu se ra­di­lo. Mi­slim da je je­dan od raz­lo­ga iz ko­jih je ov­dje gdje je da­nas to što je uvi­jek htio vi­še.ˮ
Za­te­kli su ga u te­re­ta­ni u je­dan po­sli­je po­no­ći ka­ko di­že te­go­ve bez do­zvo­le. Ra­dio je skle­ko­ve i čuč­nje­ve u spa­va­ćoj so­bi i tre­ni­rao sa te­go­vi­ma oko čla­na­ka na no­ga­ma ka­ko bi po­bolj­šao svoj dri­bling. Ka­da bi nje­go­vi sa­i­gra­či kre­nu­li na tu­ši­ra­nje po­sli­je tre­nin­ga, on bi ostao na te­re­nu, vje­žba­ju­ći slo­bod­ne udar­ce na zi­du vi­si­ne pra­vog ži­vog zi­da na te­re­nu. Po­jeo bi dvi­je zdje­le su­pe za sva­ki obrok, jer su mu re­kli da igra do­bro ali da je pre­vi­še mr­šav.
Ne­dje­ljom je, ka­da bi Spor­ting igrao kod ku­će, do­no­sio lop­tu ka­da bu­de iz­ba­če­na sa te­re­na. Vi­dio je ne­ke od naj­ve­ćih igra­ča klu­ba uži­vo i iz­bli­za, osje­tio at­mos­fe­ru na te­re­nu i za­ra­đi­vao po pet eura za to. Na kra­ju utak­mi­ce bi on i nje­go­vi dru­go­vi iz ti­ma uze­li svoj no­vac i oti­šli u pi­ce­ri­ju. Po­je­li bi jed­nu pi­cu, a još dvi­je od­ni­je­li ku­ći.
Nje­go­va pr­va pla­ta u Spor­tin­gu iz­no­si­la je do de­set kon­to­sa mje­seč­no, oko pe­de­set eura. To je bi­lo do­volj­no za udž­be­ni­ke, sve­ske i ra­nac ko­ji mu je tre­bao za ško­lu, kao i za odje­ću i dnev­ni dže­pa­rac. Ali jed­nog da­na je Do­lo­res po­zva­la klub da im ka­že da Ro­nal­do ni­je ku­pio svoj ru­čak u kan­ti­ni, već je po­tro­šio sav no­vac na čo­ko­la­du. To je bi­lo za­bav­no jer je on, iako je bio pri­mo­ran da br­zo od­ra­ste i osta­vi svo­je dje­tinj­stvo za so­bom, i da­lje bio sa­mo di­je­te. „Žao mi je što ni­sam istin­ski uži­vao u svom dje­tinj­stvuˮ, re­ći će on go­di­na­ma ka­sni­je u in­ter­vjuu ne­po­sred­no pred po­če­tak Svjet­skog pr­ven­stva u Ju­žnoj Afri­ci.
Oče­ki­va­lo se da se po­na­ša kao od­ra­stao, da ži­vi sa­mo­stal­no i bri­ne se za pra­nje i pe­gla­nje svo­je odje­će. Do­šao je da bu­de uče­nik fud­bal­ske ško­le, a ne di­je­te. Ta­ko­đe je bio pri­mo­ran da se su­o­či sa stvar­nim pro­ble­mi­ma u svo­joj po­ro­di­ci. Sa če­tr­na­est go­di­na, Kri­sti­ja­no je bio svje­stan da je nje­gov otac Di­nis hro­nič­ni al­ko­ho­li­čar i da je nje­gov brat Ugo za­vi­snik od dro­ge. Bio je šo­ki­ran, ali ni­je mo­gao do­pu­sti­ti da ga to sa­vla­da. Nje­gov sta­ri­ji brat je pri­mljen na kli­ni­ku za od­vi­ka­va­nje u Li­sa­bo­nu, i po­sli­je vi­še po­vra­ta­ka dro­gi uspio je da se oslo­bo­di za­vi­sno­sti. Nje­gov otac, s dru­ge stra­ne, ni­je u to­me uspio.
Na svu sre­ću, ži­vot u aka­de­mi­ji je po­čeo da se po­pra­vlja. „Za­hva­lju­ju­ći svom iz­u­zet­nom ta­len­tu i vri­jed­nom ra­du, on je po­čeo da se pri­la­go­đa­va svom no­vom ži­vo­tu i po­stao je sre­di­šnja tač­ka eki­peˮ, ka­že Pon­čes, nje­gov ne­ka­da­šnji tu­tor.
„Dru­gi igra­či su po­če­li da mu do­da­ju lop­tu jer su zna­li da je on naj­bo­lji.ˮ
On je bio vo­đa na te­re­nu i iz­van nje­ga. U do­ku­men­tar­nom fil­mu „Pla­ne­ta Ro­nal­doˮ, emi­to­va­nom na por­tu­gal­skom te­le­vi­zij­skom ka­na­lu Sic, Pon­čes pri­ča ka­ko je jed­nom pri­li­kom, ka­da je Kri­sti­ja­na i tro­ji­cu nje­go­vih klup­skih dru­go­va opljač­ka­la ulič­na ban­da u Li­sa­bo­nu, on bio je­di­ni ko­ji ni­je po­ku­šao da po­bjeg­ne upr­kos to­me što je bio naj­mla­đi. Bo­rio se da od­bra­ni ono ma­lo nov­ca što su ima­li u svo­jim nov­ča­ni­ci­ma. Pljač­ka­ši su se raz­i­šli ne uzev­ši ni­ka­kav no­vac.

(Na­sta­vi­će se)


Puls br­ži od nor­mal­nog

U aka­de­mi­ji su oče­ki­va­li da se igra­či dr­že stro­gih pra­vi­la po­na­ša­nja. Za­jed­no sa klup­skim dok­to­rom, di­rek­to­ri su pre­u­zi­ma­li na se­be da pa­ze na fi­zič­ki raz­voj sva­kog igra­ča. U Kri­sti­ja­no­vom slu­ča­ju, pa­zi­li su na gu­sti­nu nje­go­vih ko­sti­ju ka­ko bi pro­vje­ri­li ko­li­ko će na kra­ju po­ra­sti. Dje­lo­va­lo je obe­ća­va­ju­će – ako sve bu­de ka­ko tre­ba, tre­ba­lo bi da do­stig­ne vi­si­nu od 185 cm. Ali u nje­go­voj pet­na­e­stoj go­di­ni ot­kri­li su ozbi­ljan pro­blem.
„Klub nas je oba­vi­je­stio da mu je rad sr­ca u sta­nju mi­ro­va­nja pre­br­zo, ot­kri­la je nje­go­va maj­ka za no­vi­ne San. „Mo­ra­la sam da po­pu­nim go­mi­lu obra­za­ca ka­ko bi mo­gli da ga pri­me na oba­vlja­nje od­re­đe­nih te­sti­ra­nja. Na kra­ju su od­lu­či­li da ga ope­ri­šu. Upo­tri­je­bi­li su la­ser da uklo­ne ošte­će­ni dio nje­go­vog sr­ca i po­sli­je ne­ko­li­ko da­na opo­rav­ka, pu­šten je iz bol­ni­ce. Pri­je ne­go što sam sa­zna­la šta se tač­no de­ša­va bi­la sam za­i­sta za­bri­nu­ta da će mo­žda mo­ra­ti da od­u­sta­ne od fud­ba­la.Imao je uro­đe­ni po­re­me­ćaj, što je zna­či­lo da mu je puls br­ži od nor­mal­nog, ali to ni­je uti­ca­lo na nje­go­vu ka­ri­je­ru. „Ne­ko­li­ko da­na po­sli­je me­di­cin­skog tret­ma­na, vra­tio se na tre­ning sa svo­jim sa­i­gra­či­ma, ka­že nje­go­va maj­ka. „Mo­gao je čak da tr­či br­že ne­go ra­ni­je.